 Mao Ce Tung - Crvena Knjižica, izvodi1. O klasama i klasnoj borbi Borbe klasa, neke klase pobedjuju, neke gube. Takva je istorija, takva je istorija civilizacije već hiljadama godina. Razumeti istoriju kao borbu istorijski je materijalizam; gledati suprotno, istorijski je idealizam. Odbacite iluzije, pripremite se za borbu! (Avgust 14, 1949) U suštini, nacionalna borba je pitanje klasne borbe. Medju belcima u Sjedinjenim Američkim Državama reakcionarna vladajuća klase vrši represiju nad crnim stanovništvom. Ali oni ne predstavljaju radnike, farmere, revolucionarne intelektualce i ostale oslobodjene ljude - to je većina belačkog stanovništva. Izjava podrška američkim crncima u njihovoh pravednoj borbi protiv rasne diskriminacije američkog imperijalizma (Avgust 8, 1963) Na nama je da organizujemo ljude. Kada je reakcija u Kini u pitanju, na nama je zadatak organizacije ljudi da ih zbacimo. Svaka reakcija je ista; ako ne udarite, neće pasti. To je kao čišćenje poda; gde metla ne stigne, prašina neće nestati sama po sebi. Trenutna situacija i naša politika u ratu protiv Japana (Avgust 13, 1945) Revolucija nije otmena večera ili pisanje eseja ili slikanje slike ili pletenje; ona ne može biti rafinirana, nežna i pažljiva, blaga, temperamenta, kurtoazna, suptilna i uzdržana. Revolucija je pobuna, akt nasilja u kome jedna klasa obara drugu. Izveštaj o seljačkom pokretu u Hunanu (Mart 1927) Svako ko je na strani revolucionarnih masa je revolucinar. Svako ko je na strani imperijalizma, feudalizma i birokratskog kapitalizma je kontra-revolucionar. Svako ko je na strani revolucionarnih masa samo na rečima, a deluje drugačije je revolucionar samo po govoru. Svako ko je sa masama kako u delima tako i u rečima je revolucionar u pravom smislu. Završna reč na drugom zasedanju prvog nacionalog komiteta Kineske Narodne Političke Savetodavne Konferencije (Jun 23, 1950) Treba podržati sve ono čemu se neprijatelj suprostavlja i suprostaviti se svemu što neprijatelj podržava. Biće potreban duži period vremena pa da se odluči po pitanjima ideološke borbe socijalizma i kapitalizma u našoj zemlji. Razlog je uticaj buržoazije i intelektualaca koji su potekli iz starog društva, a koji će ostati u našem društvu još dugo vremena. Ako ovo nije jasno, ako ovo nije jasno svima, praviće se velike greške. Intervju Trima Izveštačima Centralne Novinske Agencije, Sao Tang Paoa i His Min Paoa (Septembar 16, 1939) Revizionizam ili desni oportunizam je buržujski trend u mišljenju, mnogo gori nego dogmatizam. Revizionisti ili desni oportunisti, takoće napadaju dogmatizam. Ali oni, napadajući dogmatizam, napadaju suštinu marksizma. Oni se protive materijalizmu i dijalektici, protive se ili pokušavaju da oslabe diktaturu proleterijata i ulogu Komunističke Partije, i protive se i pokušavaju da oslabe transforamciju u socijalizam i put u socijalističku izgradnju. I posle pobede socijalističke revolucije u našoj zemlji, postoji mnogo ljudi koji se nadaju restauraciji kapitalističkog sistema i bore se protiv radničke klase na svako frontu, uključujući tu i ideološki. A njihova desna ruka su revizionisti. O pravilnom postupanju sa zabludama medju narodom (Februar 27, 1957) 2. O socijalizmu i o komunizmu Socijalistička revolucija ima zadatak da oslobodi produktivne snage. Promena od individualne u socijalističku, kolektivnu svojinu u poljoprivredi i u zanatstvu i od kapitalističke u socijalističku svojinu u privatnoj industriji i trgovine su skokovi koji će doneti neverovatno oslobodjenje produktivnih snaga. To su socijalni uslovi koji se kreiraju za buduću izvanrednu ekspanziju industrijske i poljoprivrene proizvodnje. Broj intelektualaca koji su neprijateljski raspoloženi prema našoj državi veoma je mali. Oni ne vole našu državu, diktaturu proleterijata, i žale za starim društvom. Gde god ima prilike, oni će praviti probleme i pokušavati da sruše Komunističku partiju i uspostave staru Kinu. Izmedju proleterskog i buržoarskog puta, izmedju staze socijalizma i kapitalizma, oni tvrodglavo biraju drugu. Ali taj put je nemoguć, i spremni su da kapitulitiraju imperijalizmu, feudalizmu i birokratskom kapitalizmu. Takvi se ljudi nalaze u političkom krugovim i u industrijim i u komercijalni, kulturnim i obrazovnim, naučnim i tehnološkim i verskim, i oni su izrazito reakcionarni. Govor na Svedržavnoj konferenciji (Januar 25, 1956) Naša država je diktatura proleterijata koju vode radnička klasa i koja se zasnovana na koaliciji radnika i seljaka. Zašto ovakva diktatura? NJena prva funkcija je da uguši reakcionarne klase i elemente i one eksplatatore u našoj zemlji koji se opiru socijalistčkoj revoluciji, da uguši one koji pokušavaju da sruše našu socijalističku gradjevinu, da reši unutrašnje kontadikcije izmedju nas i neprijatelja. Na primer, da uhapsi, sudi i osudi neke kontra-revolucionare, i da ukine pravo glasa i pravo govora na odredjeno vreme vlasnicima zemlje i birokratskim kapitalistima - sve je ovo iz opsega naše diktature. Da održi javni red i mir medju ljudima, potrebno je upotrebiti diktatorske metode medju prevatantima, ucenjivačima, ubicama, kriminalim bandama i svom drugom ološu koji ozbiljno ugrožava javni red. Druga funcija ove diktature je da zaštiti državu od subverzije i moguće agresije inostranog neprijatelja. U ovom slučaju, zadatak je ove diktature da razreši spoljašnju kontadikciju izmedju nas i neprijatelja. Zadatak ove diktature je da zaštiti naše ljude tako da se oni mogu posvetiti radu u miru i izgradnji Kine u socijalističku zemlju moderne industrije, agrikulture, nauke i kulture. O pravilnom postupanju sa zabludama meću narodom (Februar 27, 1957) Diktatura proleterijata traži vodjstvo radničke klase. To je zato što je ona najvidovitija, najviše revolucinara. Cela istorija revolucija dokazuje da se bez vodjstva radničke klase revolucija propada a sa vodjstvom vladajuće klase revolucija pobedjuje. O diktaturi proleterijata (Jun 30, 1949) Dva metoda diktature proleterijata: prema neprijatelju, ona koristi metode diktature, tera ih da slušaju zakone Narodne Vlasti i da učestvuju u radu, i da kroz rad, sami sebe transformišu u nove ljude; prema narodu, naprotiv, oni koristi ne metode prinude već demokratije, zato što je neophodno da se narodu dozvoli učestovanje u političkim aktivnostima, ne prinudjuje ih da rade ovo ili ono, već koristi metode demokratije u obrazovanju i u ubedjivanju. Završna reč na drugom zasedanju prvog nacionalog komiteta Kineske Narodne Političike Savetodavne Konferencije (Jun 23, 1950) 3. O ratu i miru Rat je najviša forma borbe za rešavanje kontadiktornosti, kada se one razviju do odredjene mere, izmedju klasa, nacija, država ili političkih grupa. Rat je postojao od pojave privatne svojine i klasa. Sve dok ne razumemo trenutnu situaciju u ratu, njegovu prirodu i relaciju u odnosu na druge stvari, nećemo znati prirodu rata, nećemo znati pravac rara, nećemo pobediti. Problemi strategije u Kineskom Revolucionarom ratu (Decembar 1936) Rat je nastavak politike. U ovom smislu rat je politika i rat je politička akcija; od antičkih vremena nikada nije bilo rata koji nije imao politički karakter. Ali rat ima i svoje posebne karakteristike i u tom smislu on se ne može poistoveti sa politikom uopšte. Rat je nastavak politike drugim sredstvima. Kada se politika razvije do odredje mere, kada ne može da nastavi uobičajnim sredstivma, rat izbija da ukloni prepreke sa tog puta. Kada prepreke budu uklonjene i kada naš politički ciljevi budu ostvareni, nestaće i rat. Ako prepreke ne budu uklonjene u potpunosti, rat će se nastaviti dok ciljevi ne budu u potpunosti ostvareni. Zato se može reći da je politika rat bez krvoprolića i da je rat krvava politika. Istorija nam pokazuje da se rat deli na dve vrste, pravedni i nepravedni. Svi ratovi koji su progresivni su pravedni, svi ratovi koji zaustavljaju progres su nepravedni. Mi, Komunisti, suprostavljamo se svim nepravednim ratovima koji su protiv progresa, ali se ne suprostavljamo ratovima koji su pravedni. Ne samo da se ne suprostavljamo, mi i aktivno učestvujemo u njima. Što se tiče nepravednih ratova, Prvi svetski rat je je rat u kome su se obe strane borile za svoje imperijalističke interese; zato su se komunisti čitavog sveta otvoreno protivili ovom ratu. Put borbe protiv ovakvih ratova je da se učini sve moguće da se spreči rat pre nego što je počeo i, ako je počeo, da se protivi ratu ratom, da se protivi nepravednom ratu pravednim ratom, kada je to moguće. O zaštitnom ratu (Maj 1938) Revolucije i revolucionarni ratovi su neizbežni u klasnom društvu i nemoguće je bez njih ostvariti bilo kakav skok u socijalnom razvoju i ukloniti reakcionarne snage, zato je nemoguće ostvariti političku moć. O kontradikcijama (Avgust 1937) Revolucionarni rat je protivotrov koji ne samo da uništava neprijateljski otrov nego nas čisti od sopstvene nečisti. Svaki pravedan, revolucionarni rat natopljen izvanrednom snagom može transformisati mnoge stvari i očisti put njihovoj transformaciji. Kinesko-japanski rat promeniće i Kinu i Japan; obezbediće Kini novu snagu u Oslobodilačkom ratu, stari Japan biće promenjen u novi Japan i stara Kina u novu Kinu; ljudi u Kini i Japanu biće promenjeno posle rata. O dugom ratu (Maj 1938) Svaki komunista mora shvatiti ovu istinu: Politička moć raste iz puščane cevi. Problemi rata i strategije (Maj 1938) Mi smo nosioci ideje nestanka rata, mi ne želimo rat; ali rat se može ukini samo kroz rat, da bismo se odrekli oružja, moramo se prihvati oružja. Naša zemlja i sve ostale socijalističke zemlje žele mir; tako žele svi ljudi na svetu. Oni koji slave rat i koji ne žele mir su odredjene grupe kapitalista, u malom broju imperijalističkih zemalja, koji zavise od agresija radi svojih profita. Pozdravni govor na Osmom Narodnom Kongresu Komunističke Partije Kine (Septembar 15, 1956) Mi priželjkujemo mir. Medjutim, ako imperijalizam insistira na vodjenju rata, nećemo imati alternative nego da jasno zauzmemo stav: borimo se pre nego što počnemo za našom izgradnjom. Ako se stalno plašiš, šta ćeš raditi kada jednom rat dodje. Rekao sam da je istočni vetar preovladao zapadni vetar i da neće izbiti rat, a sada dodajem ovo objašnjenja u situaciji da rat izbije. Ovo se mora uzeti u obzir. Govor na moskovskom kongresu komunističkih partija (Novemar 18, 1957) 4. O imprerijalizmu (sve reakcije su tigrovi od papira) Sve reakcionarne ideje su tigrovi od papira. Na izgled, reakcionari izgledaju strašno, ali, u stvarnosti nisu toliko jaki. Dugoročno gledano, nije jaka reakcija već mase. Razgovor sa američnom dopisnicom Anom Luis Strong (Avgust 1946) Imperijalizam neće trajati dugo jer čini zle stvari. Nastavlja da podržava reakcionare, reakcionare koji su protiv ljudi, dograbio je mnogo kolonija i polukolonija i mnogo vojnih baza, i preti miru atomskim ratom. Naterani od strane imperijalizma, više od devedeset od sto ljudi dižu se protiv. Ali imperijalizam je još uvek živ, i pravi probleme u Aziji, Africi i Latinskoj Amerikci. Na zapadu, on ugnjetava ljude kući. Ova situacija mora da se promeni. Zadatak je svih ljudi da stanu na put agresiji i represiji imperijalizma, najviše američkog. Intervju sa dopisnikom agencije Hsinhua (Septembar 29, 1958) 5. O želji za borbom LJudi širom sveta, ujedniti se i porazite američke agresore i njihove pse! LJudi širom sveta, budite hrabri, imajte srce za borbu, porazite teškoće i napredujte. Ceo će svet pripadati ljudima. Čudovišta svih vrsta biće uništena. Izjava podrške narod Konga u borbi protiv američkog agresije (Novembar 28, 1964) Što se tiče naše želje, nećemo da se borimo ni jedan jedini dan. Ali, ako nas okolnosti nateraju na borbu, možemo se boriti do poslednjeg dana. Razgovor sa američkom dopisnicom Anom Luis Strong (Avgust 1946) 6. O masovnoj liniji LJudi, i samo ljudi, su glavna motivaciona snaga u kreiranju svetske istorije. O koalcionoj vladi (April 24, 1945) 7. O političkom radu Politički rad je pokretač svoga ekonomskog rada. Posebno u vremenima kada socijalni i ekonomski sistem prolaze kroz fundamentalne promene. Uvodna reč za Ozbiljne časove (1955) Oružje je važan faktor u ratu, ali nije odlučujući faktor; ljudi, ne stvari, oni su koji odlučuju. Kontekst snage nije samo kontekst vojne i ekonomske snage, već i kontekst ljudske snage i moral. Vojnoj i ekonomskoj snazi potrebna je podrška ljudi. (O dugom ratu, Maj 1938) Atomska bomba je tigar od papira koju američki reakcionari koriste da bi uplašili ljude, Izgleda strašno, ali nije takva. Naravno, atomska bomba je oružje masovnog uništenja, ali rezultat rata odlučuju ljudi, ne jedna ili dve vrste oružja. Razgovor za američkom dopisnicom Anom Luis Strong (Avgust 1946) Budite ujedinjeni, pažljivi, pošteni i spremni na akciju. Moto antijapanske vojne i političke škole. 8. O patriotizmu i internacionalizamu Ne smemo nikada zauzeti arogantan stav šovinizama velikih snaga i postati arogantni samo zato što smo pobedili u našoj revoluciji, jer smo postigli neke rezultate. Svaka nacija, bilo ona mala ili velika, ima svoje jake i slabe tačke. Uvodna reč na osmom narodnom kongresu komunističke partije Kine (Septembar 15, 1956) 9. O metodama razmišljanja i metodama rada Istorija čovečanstva stalno je razvijanje od carstva rada do carstva slobode. Ovaj proces nema kraja. U svakom društvu u kome postoje klase klasna se borba nikada neće završiti. U klasnom društvu borba izmedju novog i starog, izmedju istine i laži, nikada se neće završiti. Na poljima borbe za proizvodnju i naučnih eksperimenata, čovečanstvo pravi stalno progres; nikada ne ostaje na istom nivou. Čovek stalno prikuplja iksustva i ide ka otkrivanju, kreiranju, ka naprednom. Ideje stagnacije, pesimizma i inercije su potpuno pogrešne. Pogrešno zato što se uzimaju u obzir istorijske činjenice društvenog razvoja u proteklih nekoliko miliona godina (...) Prirodne nauke su ljudsko oružje u njegovoj borbi za slobodu. Radi osvajanja društvene slobode, čovek mora koristiti društvene nauke da bi razumeo i promenio društvo i sproveo socijalnu revoluciju. Radi osvajanje slobode u svetu prirode, čovek mora koristiti prirodne nauke da razume, osvoji i promeni prirodu. Govor na prvom sastanku Prirodnog istražnog društva (Februar 5, 1940) Marksistička filosofija dijalektičkog materijalizma ima dve odlične karakteristike. Prva je njena klasna priroda; ona jasno kazuje da je dijalektički materijalizam u službi proleterijata. Druga je njena praktičnosti: ona naglašava zavisnost teorije od prakse, naglašava da je teorija zasnovana na praksi i da služi praksi. Markistička filosofija drži da se najznačajniji problemi ne leže u razumevanju zakona objektivnog sveta i pokušaja da se objasni, već u primeni znanja ovih zakona da se svet promeni. O praksi (Jul 1937) Odakle dolaze ispravne ideje? Da li one padaju sa neba? Ne. Da li se one radjaju u umu? Ne. One dolaze iz društvene prakse, i samo iz nje; one dolaze iz tri vrste društvene prakse, borbe za proizvodnju, klasne borbe i naučnih eksperimenata. Društveno biće čoveka determiniše njegovo razmišljae. Onda kada ispravne ideje napredne klase budu prihvaćene od masa, tada se te ideje pretvaraju u istinsku snagu koja menja društvo i menja svet. Odakle dolaze ispravne ideje? (Maj 1963) 10. O kritici i samokritici Imamo marksističko-lenjinističko oružje kritike i samokritike. Zato se možemo oslobodite lošeg i zadržati dobro. Izveštaj na drugoj plenarnoj sednici sedmog centralnog komiteta Komunističke partije Kine (Mart 5, 1949) Ne smemo biti zadovoljni svakim uspehom. Moramo proveravati naše uspehe i stalno kritikovati naše slabosti, kao što se svakoga dana umivamo i čistimo pod da uklonimo prljavštinu da bi ostali čisti. Organizuje se! (Novembar 29, 1943) 11. O omladini Svet je vaš, kao što je i naš, ali kada sve svedemo, on je ipak vaš. Vi ste, ljudi puni poleta i snage, poput sunca u rano jutro. Naše nade su uprte u vas. Svet je vaš. Budućnost Kine pripada vama. Razgovor sa kineskim studentima u Moskvi (Novembar 17, 1957) Intelektualci često pokušavaju da budu subjektivni i idealisti, nepraktični u svojim razmišljanjima i neodlučni za akciju, to je tako dok ne daju srce i dušu masovnoj revolucionaroj borbi, dok se odluče da služe interesima masa i postanu njen deo. Zato, veliki broj revolucionarnih intelekutalaca u Kini igra značajnu ulogu i služe kao veza sa masama, ipak neće ostati do kraja sa revoluciojom. Neki će odustati od revolucionarnih ideja u prelomnim trenutcima i postati pasivni, dok će neki postati neprijatelji revolucije. Intelektualci mogu odagnati ove nedoumici samo u masovnoj borbi kroz dugi period. Kineska revolucija i Komunistička partija Kine (Decembrar 1939) 12. O ženama Ujedinite se i preuzmite ulogu u proizvodnji i politci da biste poboljšali ekonomski i politički položaj žene. Predgovor za magazin Žene Nove Kine, Jul 20, 1949 13. O kulturi i umetnosti Danas u svetu sva kultura, sva književnost i sva umetnost pripadaju odredjenoj klasi i služi za podržavanje odredjene političke linije. Ne postoji nešto što je umetnost radi umetnosti, umetnost koja stoji iznad klasa i klasa koja je nezavisna od politike. Radnička literatura i umetnost su deo proleterske stvari; oni su, kao što je Lenjin rekao, pokretačka snaga i točkovi celokupne revolucionarne mašine. Revolucionarna kultura je moćno revolucionarno oružje širokih narodnih masa. Priprema zemljište ideološki pre nego što revolucija dodje i zato je važna, ustvari esencijalna, borbeni front u opštem revolucionarnom frontu tokom revolucije. O novoj demokratiji (Januar 1940) Naša književnost i umetnost su za narodne mase, na prvom mestu za radnike, seljake i vojnike; ona je stvorena za radnike, seljake i vojnike i njima je na koristi. Naša književnosti i naši umetnici moraju ostvariti ovaj zadatak i promeniti svoja stajališta; moraju preći na stranu radnika, seljaka i vojnika, na stranu proleterijata, i to kroz proces razvijanja, kroz razvoj praktične borbe i kroz proces učenja marksizma. Samo na ovaj način možemo imati umetnost i književnost koja je za radnike, seljake i vojnike, prava proleterska književnosti i umetnost. Naša je svrha da omogućimo da se književnost i umetnost dobro uklope u revolucionarnu mašinu. u jedinstveni stroj, da mogu biti jako oružje u ujedinjenju i obrazovanju ljudi za napad i uništavanje neprijatelja, da mogu da pomognu u borbi protiv neprijatelja kao jedno srce i jedan um. U književnosti i umetničkoj kritici postoje dva merila, političko i umetničko. Postoji političko merilo i umetničko merilo; kakva je veza izmedju ova dva? Politika se ne može izjednačiti sa umetnošću, niti se ijedano opšte merilo može izjednačiti sa metodom umetničke kreacije i umetničke kritike. Odbijamo da postoji jedno apstraktno i apsolutno nepromenljivo politički merilo, ali ne postoji jedno apstraktno i apsolutno nepromenljivo umetničko merilo; svaka klasa u svakom klasnom društvu ima svoja politička i umetnička merila. Sve klase u svim klasnim društvima stavljaju političko merilo ispred umetničkog merila. Tražimo ujedinjenje politike i umetnosti, zajedništvo sadržaja i forme, zajedništvo revolucionarnog političkog sadržaja i najveća moguće savršenstvo u umetničkoj formi. Umetnički rad kome nedostaje umetnički kvalitet nema snage. Zato se protivimo tendenciji proizvodnje umetničkih radova sa pogrešnim političkim pogledom i tendencijom prema posteru i parolaškom stilu koji je tačan sa političke strane gledišta, ali kome nedostaje umetnička snaga. O pitanjima književnosti i umetnosti moramo se boriti na oba ova fronta. Razgovori na Jenanskom forumu o književnosti i umetnosti (Maj 1942) Neka cveta hiljadu cvetova i neka se stotine škola mišljenja takmiči u promovisanju progresa u umetnosti i u nauci, u razvoju socijalističke kulture u našoj zemlji. Neka se razvijaju različite forme i stilovi slobodno, neka se različite naučne škole nadmeću. Mislimo da je štetno za razvoj umetnosti i nauke ako se administrativne mere koriste radi promosivanja neke posebne škole umetnosti i zabranjuju se druge. Pitanja tačnog i pogrešnog u umetnosti i u nauci moraju se razvijati kroz slobodnu diskusiju u umetničkim i naučnim krugovima i kroz praktični rad u ovim poljima. O pravom načinu rešavanja nedoumica medju ljudima (Februar 27, 1957) Vojska bez kulture je vojska bez duha, a vojska bez duha ne može poraziti neprijatelja. Ujedinjeni front u radu u kulturi (Oktobar 30, 1944) 14. O učenju Možemo naučiti ono što ne znamo. Moramo biti onoliko dobri u gradjenju novog društva koliko smo bili dobri u rušenju starog. Izveštaj na drugoj plenarnoj sesiji sedmog centralnog komiteta Komunističke partije Kine (Mart 5, 1949) Nephodno je ovladati markističkom teorijom i primeniti je, ovladati je radi primene. Popraviti partijski stil rada (Februar 1, 1942) Čitanje je učenje, ali primena je, takodje, učenje i važnija je vrsta učenja. Naša glavna metoda je učiti ratnu strategiju kroz ratnu strategiju. Osoba koja nije imala mogućnost da ide u školu može se naučiti ratnoj strategiji - ona uči kroz borbu. Revolucionarni rat je posao masa. |
 Buržuji i proleteri Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Slobodni čovek i rob, patricij i plebejac, baron i kmet, esnafski majstor i kalfa, ukratko - ugnjetač i ugnjeteni stajali su jedan prema drugom u stalnoj suprotnosti, vodili neprekidnu, čas skrivenu čas otvorenu borbu, borbu koja se uvek završavala revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajeničkom propašću klasa koje su se borile. U ranijim istorijskim epohama nalazimo skoro svugde potpunu podelu društva na različite staleže, mnogostruko stupnjevanje društvenih položaja. U starom Rimu imamo patricije, vitezove, plebejce, robove; u Srednjem veku feudalne gospodare, vazale, esnafske majstore, kalfe, kmetove, a uz to još gotovo u svakoj od tih klasa opet posebne stupnjeve. Moderno buržoasko društvo, koje je proizišlo iz propasti feudalnog društva, nije ukinulo klasne suprotnosti. Ono je stavilo samo nove klase, nove uslove ugnjetavanja, nove oblike borbe na mesto starih. Ali naša epoha, epoha buržoazije, odlikuje se time što je uprostila klasne suprotnosti. Celo se društvo sve više i više cepa na dva velika neprijateljska tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jedna naspram druge - buržoaziju i proleterijat. Iz redova kmetova Srednjeg veka izašli su slobodni stanovnici prvih gradova; iz tog varoškog stanovništva razvili su se prvi elementi buržoazije. Otkriće Amerike, otkriće morkog puta oko Afrike stvorili su nov teren buržoaziji koja se uzdizala. Istočnoindijsko i kinesko tržište, kolonizacija Amerike, razmena sa kolonijama, umnožavanje sredtava za razmenu i roba uopšte, dali su trgovini, brodarstvu i industrijidotle neviđeni polet, a s time su ubrzali razvitak revolucionarnog elementa u propadajućem feudalnom društvu. Dotadašnji feudalni ili esnafski način rada industrije nije više dostizao za tražnju koja je rasla sa novim tržištima. Na njegovo mesto došla je manufaktura. Esnafske majstore potisnuo je industrijski sredni stalež; podela rada između različitih korporacija iščeza pred podelom rada u pojedinačnoj radionici. No tržišat su jednako rasla, tražnja je bivala sve veća. Više ni manufaktura nije bila dovoljna. Tada su para i mašine revolucionisale industrijsku proizvodnju. Na mesto manufakture došla je moderna kruona industrija, na mesto industrijskog srednjeg staleža došli su industrijski milionari, rukovodioci čitavih industrijskih armija, moderni buržuji. Krupna industrija stvorila je svetsko tržište, koje je bilo pripremljeno otkrićem Amerike. Svetsko tržište neizmerno je razvilo trgovinu, brodarstvo, kopneni saobraćaj. Ovaj je razvitak opet još više raširio industriju, a u istoj meri u kojoj se širila industrija, trgovina, brodarstvo i železnice, u istoj meri se razvijala buržoazija, uvećavala svoje kapitale i potiskivala u pozadinu sve klase koje je zaveštao Srednji vek. Tako mi vidimo kako je sama moderna buržoazija proizvod dugog toka razvitka, niza prevrata u načinu proizvodnje i razmene. Svaki taj stupanj razvitka buržoazije bio je praćen odgovarajućim političkim uspehom. Ona je bila ugnjeteni stalež pod vlašću feudalnih gospodara, naoružana i samoupravna zajednica u komuni, ovamo nezavisna gradska republika, onamo treći oporezovani stalež monarhije, zatim u vreme manufakture pritivteža plemstvu u staleškoj ili apsolutnoj monarhiji, uopšte glavna podloga velikih monarhija, dok najzad, s postankom krupne industrije i svetskog tržišta, nije osvojila u modernoj predstavničkoj državi isključivu političku vlast. Moderna državna vlast samo je odbor koji upravlja opštim poslovima cele buržoaske klase. Buržoazija je u istoriji odigrala snažnu revolucionarnu ulogu. Gde god je došla na vlast, buržoazija je razorila sve feudalne, patrijarhalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pokidala šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostvila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdušnog "plaćanja u gotovu". Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malograđanske osećajnosti. Ona je lično dostojanstvo pretvorila u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih povelja priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine. Ona je, jednom reči, na mesto eksploatacije prikrivene verskim i političkim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu eksplotaciju. Buržoazija je sa svih dotada dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike. Buržoazija je sa porodičnog odnosa zderala dirljivi sentimentalni veo i svela ga na čisto novčani odnos. Buržoazija je otkrila kako je brutalno ispoljavanje snage, zbog kojega se reakcija toliko divi Srednjem veku, nalazilo odgovarajuću dopuni u najmlitavijem dembelisanju. Tek je ona pokazala šta je ljudska delatnost u stanju da uradi. Ona je stvorila sasvim drukčija čuda nego što su egipatske piramide, rimski vodovodi i gorske katedrale, ona je izvela sasvim drukčije pohode nego što su bile seobe naroda i krstaški ratovi. Buržoazija ne može da postoji a da neprekidno ne revolucioniše oruđa za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje, pa dakle i celokupne društvene odnose. A svima ranijim industrijskim klasama bio je naprotiv prvi uslov opstanka nepromenjeno zadržavanje starog načina proizvodnje. Neprekidni prevrati u proizvodnji, neprekidno potresanje svih društvenih odnosa, večna nesigurnost i kretanje izdvajaju buržoasku epohu prema svima drugima. Ona rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa svima starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose pogledaju trezvenim očima. Potreba za sve raćorenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele zemljine kugle. Svugde ona mora da se ugnezi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi veze. Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja. Na veliku žalost reakcionara, ona je izvukla nacionalno tlo ispod nogu industrije. Uništene su prastare nacionalne industrije i uništavaju se svakodnevno još uvek. Potiskuju ih nove industrije, koje po cenu života više ne prerađuju domaće sirovine, već sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasti, čiji se fabrikanti ne troše samo u zemlji, već u isto vreme i u svima delovima sveta. Na mesto starih potreba, zadovoljavanih domaćim proizvodima, stupaju nove koje za svoje zadovoljenje traže proizvode najdaljih zemalja i klimata. Na mesto stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ograđenosti stupa svestrani saobraćaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija. A kako je u materijalnoj tako je i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojednih nacija postaju opštim dobrom. Nacionalna jednostranost i ograničenost postaje sve više nemoguća, a iz mnogih nacionalnih i lokalnih književnosti stvara se svetska književnost. Brzim poboljšanjem svih oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem, buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jevtine cene njenih roba jesu teška artilerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju. Ona prisiljava sve nacije da prihvate buržoaski način proizvodnje, ako neće da propadnu; ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, tj. da postanu buržuji. Buržoazija je selo potčinila gospodstvu grada. Ona je stvorila ogromne gradove, ona je silno uvećala broj gradskog stanovištva prema seoskom i tako znatan deo stanovništva otela od idiotizma seoskog života. Kao što je selo učinila zavisnim od grada, tako je ona varvarske i poluvarvarske zemlje učinila zavisnim od civilozovanih zemalja, seljačke narode od buržoaskih naroda, Istok od Zapada. Buržoazija sve više i više savlađuje rasparčanost sredstava za proizvodnju, poseda i stanovništva. Ona je nagomilala stanovništvo, centralizovala sredstva za proizvodnju i koncentrisala svojinu u malo ruku. Nužna posledica toga bila je politička centralizacija. Nezavisne, gotovo samo savezom povezane provincije s različitim interesima, zakonima, vladama i carinama sabijene su u jednu naciju, jednu vladu, jedan zakon, jedan nacionalni klasni interes, jednu carinsku granicu. Buržoazija je u svojoj jedva stogodišnjoj klasnoj vladavini stvorila masovnije i kolosalnije proizvodne snage nego sve prošle generacije zajedno. Potčinjavanje prorodnih sila, mašinska proizvodnja, primena hemije u industriji i zemljoradnji, parobrodarstvo, železnice, električni telegrafi, pretvaranje čitavih delova sveta u oranice, pretvaranje reka u plovne, čitava stanovništva koja su nikla iz zemlje - koje je ranije stoleće slutilo da su takve proizvodne snage dremale u krilu društvnog rada! Videli smo dakle: sredstva za proizvodnju i promet, na osnovici kojih se izgradila buržoazija, stvorena su u feudalnom društvu. Na izvesnom stupnju razvitka tih sredstava za proizvodnju i promet, odnosi i kojima je feudalno društvo proizvodilo i razmenjivalo, feudalna organizacija poljoprivrede i manufakture, jednom reči - feudalni odnosi svojine nisu više odgovarali već razvijenim proizvodnim snagama. Oni su morali biti raskinuti, i bili su raskinuti. Na njihovo mesto došla je slobodna konkurencija sa njoj svojstvenom društvenom i političkom vlašću buržoaske klase. Pred našim očima vrši se slično kretanje. Buržoaski odnosi proizvodnje i prometa, buržoaski odnosi svojine, moderno buržoasko društvo, koje je volšebnički izazvalo tako silna sredstva za proizvodnju i promet, liči na čarobnjaka koji više ne može da savlada podzemne sile koje je dozvao. Decenijama je istorija industrije i trgovine samo istorija pobune modernih proizvodnih snaga protiv modernih odnosa proizvodnje, protiv odnosa svojine koji su životni uslovi buržoazije i njene vladavine. Dovoljno je navesti trgovinske krize, koje svojim periodičnim ponavljanjem sve opasnije ugrožavaju opstanak čitavog buržoaskog društva. U trgovinskim krizama redovno se uništava veliki deo ne samo izgrađenih proizvoda, nego i već stvorenih proizvodnih snaga. U krizama izbija društvena epidemija koja bi svima ranijim epohama izgledala kao besmislica - epidemija preterane proizvodnje. Društvo se najednom nalazi bačeno natrag u stanje trenutnog varvarstva; glad, opšti rat uništenja izgleda kao da su mu presekli sve izvore životnih sredstava; industrija, trgovina izgledaju uništene, a zašto? Zato što društvo ima suviše civilizacije, suviše životnih sredstava, suviše industrije, suviše trgovine. Proizvodne snage koje mu stoje na raspolaganju ne služe više za unapređivanje buržoaske civilizacije i buržoaskih odnosa svojine; naprotiv, one su postale odviše silne za te odnose, one su njima zakočene; a čim savladaju tu zakočenost, dovode čitavo buržoasko društvo u nered, ugrožavaju opstanak buržoaske svojine. Buržoaski odnosi postali su preuski da bi se obuhvatili bogatstvo koje su stvorili. - Čime buržoazija savlađuje krize? Time što priprema svestranije i silnije krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza. Oružje kojim je buržoazija srušila feudalizam okreće se sada protiv same buržoazije. Ali bružoazija nije samo iskovala oružje koje joj donosi smrt; ona je stvorila i ljude koji će to oružje nositi - moderne radnike, proletere. U istoj meri u kojoj se razvija buržoazija, tj. kapital, u istoj meri razvija se i proleterijat, klasa modernih radnika, koji žive samo dotle dok nalaze rada, i koji samo dotle nalaze rada dok njihov rad uvećava kapital. Ti radnici, koji moraju da se prodaju na parče, jesu jednako izloženi svima slučajnostima konkurencije, svima kolebanjima tržišta. Rad proletera izgubio je rasprostiranjem mašina i podelom rada svaki samostalni karakter, a s time i svaku draž radnika. On postaje prost dodatak mašini, od koga se traži samo pokret ruke koji je najjednostavniji, najjenoličniji i koji se najlakše nauči. Zato se troškovi koje radnik prouzrokuje ograničavaju skoro samo na ona životna sredstva koja su mu potrebna za svoje izdržavanje i za produženje svoje rase. Međutim, cena neke robe, pa dakle i rada, jednaka je troškovima njene proizvodnje. Zbog toga, što više ne raste odvratnost rada, to više opada najamnina. I još više. Što više raste primena mašina i podela rada, to više raste i masa rada, bilo uvećanjem broja radnih časova, bilo uvećanjem rada koji se zahteva za neko određeno vreme, ubrzavanjem hoda mašina itd. Moderna industrija pretvorila je malu radionicu patrijarhalnog majstora u krupnu fabriku industrijskog kapitaliste. Mase radnika, saterane u fabrike,bivaju organizovane po vojnički. Kao prosti vojnici industrije oni se stavljaju pod nadzor čitave hijerarhije industrijskih podoficira i oficira. Oni nisu samo robovi buržoaske klase, buržoaske države, eih svakog dana i svakog sata porobljava mašina, nadzornik, i pre svega sam pojedini buržuj koji se bavi proizvodnjom. Ovaj despotizam utoliko je sitničaviji, mrskiji, utoliko više izaziva ogorčenje, utoliko otvorenije proglašava zarađivanje kao svoj jednini cilj. Ukoliko ručni rad zahteva manje umešanosti i ispoljava snage, tj. što se moderna industrija više razvija, to se više rad muškaraca potiskuje radom žena i dece. Za radničku klasu više nemaju društvene važnosti razlike u polu ili starosti. Postoje još samo radna oruđa koja prema starosti i polu prouzrokuju različite troškove. Kad je eksploatacija radnika od strane fabrikanata već toliko završena, da on dobije u gotovu isplaćenu nadnicu, na njega se obaraju drugi delovi buržoazije, kućevlasnik, bakalnik, zajmodavac na zaloge itd. Dosadašnji sitni srednji staleži, sitni industrijalci, trgovci i rentijeri, zanatlije i seljaci, sve te klase srozavaju se u proleterijat, delom time što njihov mali kapital nije dovoljan za vođenje krupne industrije, delom time što njihova umešanost izgubi vrednost usled novih načina proizvodnje. Tako se proleterijat regrutuje iz svih klasa stanovništva. Proleterijat prolazi kroz više stupnjeva razvitka. Njegova borba protiv buržoazije počinje njegovim postankom. U početku se bore pojedini radnici, zatim radnici jedne fabrike, onda radnici neke grane rada u jednom mestu protiv pojedinog buržuja koji ih neposredno eksploatiše. Oni svoje napade ne upravljaju samo protiv buržoaskig odnosa proizvodnje, oni ih upravljaju i protiv samih oruđa za proizvodnju; oni uništavaju stranu konkurentsku robu, razbijaju mašine, pale fabrike, pokušavaju da povrate izgubljeni položaj sredevekovnog radnika. Na tome stupnju radnici sačinjavaju masu rasturenu po celoj zemlji i rascepkanu konkurencijom. Masovnije zbijenje radnika još nije posledica njihovog sopstvenog udruživanja, već posledica udruživanja buržoazije, koja radi postizanja svojih sopstvenih političkih ciljeva mora da stavi u pokret celi proleterijat i privremeno još može to da uradi. Na tome stupnju, dakle, proleterijat ne vodi borbu protiv svojih neprijatelja, već protiv neprijatelja svojih neprijatelja, protiv ostatka apsolutne monarhije, protiv veleposednika, protiv neindustrijskih buržuja, malograđana. Tako je čitavo istorijsko kretanje koncentrisano u rukama buržoazije; svaka pobeda koja se tako izvojuje jeste pobeda buržoazije. Ali, s razvitkom industrije ne dolazi samo do umnožavanja proleterijata; on se zbija u veće mase, njegova snaga raste i on je više oseća. Interesi, životni uslovi u proleterijatu sve se više ujednačuju, jer mašina sve više utire razlike u radu, a nadnicu gotovo svuda obara na jednako niski nivo. Rastuća konkurencija među samom buržoazijom i trgovinske krize koje otuda proističu čine da najamnina radnika postaje sve kolebljivija; sve brže neprekidno poboljšavanje mašina čini čitav njihov životni položaj sve nesigurnijim; sukobi između pojedinačnog radnika i pojedinačnog bur žuja sve više dobijaju karakter sukoba između dveju klasa. Radnici otpočinju da stvaraju koalicije protiv buržuja; skupljaju se za održanje svoje najamnine. Oni zasnivaju čak i trajna udruženja, da bi se snabdeli sredstvima za slučaj bunta. Mestimično, borba se pretvara u pobune. S vremena na vreme pobeđuju radnici, ali samo prolazno. Pravi rezultat njihove borbe nije neposredni uspeh, nego udruživanje radnika koje se sve više širi. Tome pomaže porast saobraćajnih sredstava, koja proizvodi krupna industrija i koja dovode u vezu radnike raznih mesta. Potrebna je, međutim, samo veza, pa da se mnoge lokalne borbe, koje su svugde istog karaktera, centralizuju u nacionalnu, u klasnu borbu. A svaka klasna borba politička je borba. Udruživanje, za koje su građanima srednjeg veka s njihovim vicinalnim putovima bili potrebni vekovi, moderni proleteri postižu sa železnicama za malo godina. Ovo organizovanje proletera u klasu, a time u političku partiju, biva opet svakog trenutka razbijeno konkurencijom među samim radnicima. Ali organizacija se rađa stalno nanovo, jača, čvršća, moćnija. Ona borbom postiže priznanje pojedinačnih interesa radnika u zakonskoj formi, iskorišćujući pocepanost u krilu same buržoazije. Tako je bila sa zakonom u desetočasovnom radnom danu u Engleskoj. Sukobi među klasama starog društva uopšte mnogostruko pomažu razvitak proleterijata. Buržoazija se nalazi u neprekidnoj borbi: s početka protiv aristokratije; docnije protiv delova same buržoazije, čiji interesi dolaze u protivrečnost s napretkom industrije; uvek protiv buržoazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinuđena da apeluje na proleterijat, da traži njegovu pomoć i da ga tako uvlači u politički pokret. Tako ona sama dodaje proleterijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. pruža mu oružje protiv same sebe. Zatim, kao što smo videli, usled napretka industrije čitavi delovi vladajuće klase bivaju bacani u proleterijat ili bar ugroženi u životnim uslovima. I ovi dovode proleterijatu masu elemenata obrazovanja. Naposletku, u vreme kada se klasna borba približava rešenju, proces raspadanja u okviru vladajuće klase, u okviru celog društva, uzima tako žestok, tako oštar karakter da se jedan mali deo vladajuće klase odriče nje i priključuje revolucionarnoj klasi, klasi koja u svojim rukama nosi budućnost. I zato, kao što je nekad jedan deo plemstva prešao na stranu buržoazije, tako sada jedan deo buržoazije prelazi na stranu proleterijata, a naročito jedan deo buržuja-ideologa, koji su se uzdigli do teoretskog razumevanja celokupnog istorijskog kretanja. Od svih klasa koje danas stoje naspram buržoazije samo je proleterijat istinski revolucionarna klasa. Ostale klase rastrojavaju se i propadaju s razvitkom krupne industrije, dok je proleterijat njen sopstveni proizvod. Srednji staleži - sitni industrijalac, sitni trgovac, zanatlija, seljak - svi se oni bore protiv buržoazije da bi obezbedili od propasti svoj opstanak kao srednjih staleža. Oni, dakle, nisu revolucionarni, već konzervativni. Oni su, štaviše, reakcionarni, jer hoće da okrenu natrag točak istorije. Ako su revolucionarni, onda su to s obzirom na svoj predstojeći prelazak u proleterijat, onda oni ne brane svoje sadašnje već svoje buduće interese, onda oni napuštaju svoje sopstveno stanovište i staju na stanovište proleterijata. Lumpenproleterijat, ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće delimično ubačen u pokret proleterskom revolucijom, ali će se po čitavom svom životnom položaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja. Životni uslovi starog društva već su uništeni u životnim uslovima proleterijata. Proleter nema svojine; njegov odnos prema ženi i deci nema više ništa zajedničko s buržoaskim porodičnim odnosom; moderni industrijski rad, moderno robovanje kapitalu, jednako u Engleskoj kao i Francuskoj, u Americi kao u Nemačkoj, oduzelo mu je svaki nacionalni karakter. Zakoni, moral, religija za njega su samo buržoaske predrasude iza kojih se kriju buržoaski interesi. Sve ranije klase koje su osvajale vlast za sebe težile su da svoj izvojevani životni položaj osiguraju time što su čitavo društvo podvrgavale uslovima svog načina prisvajanja. Proleteri mogu da osvoje društvene proizvodne snage samo tako ako ukinu svoj sopsteni dosadašnji način prisvajanja, a time i čitav dosadašnji način prisvajanja. Proleteri nemaju ništa svoje što bi osigurali, oni moraju da razore svaku dosadašnju privatnu sigurnost i provatna osiguranja. Svi dosadašnji pokreti bili su pokreti manjina ili u interesu manjina. Proleterski pokret je samostalni pokret ogromne većine u interesu ogromne većine. Proleterijat, najniži sloj sadašnjeg društva, ne može da se podigne, ne može da se uspravi, a da se ne baci u vazduh cela nadgradnja slojeva koji sačinjavaju zvanično društvo. Borba proleterijata protiv buržoazije s početka je nacionalna po formi iako nije to po sadržini. Ralume se da proleterijat svake zemlje mora prvo da svrši sa svojom sopstvenom buržoazijom. Ocrtavši najopštije faze razvitka proleterijata, mi smo pratili više ili manje prikriveni građanski rat u okviru postojećeg društva ko one ta ke na koji on izbija u otvorenu revoluciju i proleterijat nasilnim obaranjem buržoazije zasniva svoju vladavinu. Svako dosadašnje društvo počivalo je, kako smo videli, na suprotnosti između ugnjetačkih i ugnjetavanih klasa. A da bi neka klasa mogla biti ugnjetavana, moraju joj biti osigurani uslovi u kojima može bar da tavori svoj ropski život. Srednjovekovni kmet podigao se u kmetstvu do člana komune, kao što se sitni građanin pod jarmom feudalnog apsolutizma podigao do buržuja. Moderni radnik, naprotiv, umesto da se podiže sa napretkom industrije, srizava se sve dublje ispod uslova svoje sopstvene klase. Radnik postaje pauper, a pauperizam se razvija još brže nego stanovništvo i bogatstvo. Time jasno izlazi na videlo da je buržoazija nesposobna da još duže ostane vladajuća klasa društva i da životne uslove svoje klase nameće društvu kao regulatorni zakon. Ona je nesposobna da vlada, jer je nesposobna da svom robu osigura egzistenciju u samom njegovom ropstvu, jer je prisiljena da ga sroza u položaj u kome mora da ga hrani, umesto da on nju hrani. A društvo ne može više da živi pod njom, tj. njen život se više ne podnosi sa društvom. Bitni uslov za opstanak i vladavinu buržoaske klase jeste nagomilavanje bogatstva u rukama privatnih lica, obrazovanje i umnožavanje kapitala. Uslov kapitala jeste najamni rad. Najamni rad počiva isključivo na konkurenciji među radnicima. Napredak industrije, čiji je slepi i neotporni nosilac buržoazija, postavlja na mesto izolovanja radnika putem konkurencije njihovo revolucionarno ujedinjavanje putem asocijacije. Tako razvitak krupne industrije izvlači ispod nogu buržoazije samu osnovu na kojoj ona proizvodi i proizvode prisvaja. Ona pre svega proizvodu svog sopstvenog grobara. Njena propast i pobeda proleterijata podjednako su neizbežne. |
 SVETSKI SISTEM IMPERIJALIZMAImperijalizam se u svojoj suštini nije promenio, on je i dalje ostao monopolski kapitalizam. Multinacionalni kapital je prešao uske nacionalne granice, potiskujući ostale kapitalističke monopole, i u potpunosti stavio pod svoju kontrolu kapitalističke vlade i njihove ustanove. Oni su postali samo instrument za nametanje njegove volje i njegovih interesa. Proces globalizacije koji karakteriše sadašnju etapu u razvoju imperijalizma je težnja kapitala da potpunom koncentracijom i centralizacijom ceo svet stavi pod svoju kontrolu. Ovim procesom se kapital u svetskim razmerama koncentriše u sve manjem broju ruku. Proces globalizacije je omogućen brzim razvojem nauke koja je stvorila nove tehnologije sa, do sada, neviđenom produktivnošću rada. Oslobađaju se ogromni ekonomski potencijali uz divljanje svetskog tržišta i uz uzmicanje i skori nestanak nacionalnih država kao regulatora ekonomskog razvoja. I kao u svom prethodnom istorijskom razvoju, nove tehnologije izazvaju radikalne promene radne strukture i kvalifikovanosti klase proizvođača. Fizički i neposredni rad za mašinom sve više se zamenjuje nadgledanjem instrumenata koji upravljaju mašinom i radom na kompjuterima. Sve brže prevazilazi se razlika između fizičkog i intelektualnog rada. Međutim, ovaj ogromni tehnološki napredak nije izmenio položaj radnika u sistemu kapitalističke proizvodnje. Radnici su i dalje u najamnom odnosu. Proces globalizacije ne može da zadovolji osnovne potrebe čovečanstva, niti da reši njegovu osnovnu protivrečnost – suprotnost rada i kapitala. Uz stvaranje novih, postojeće protivrečnosti se još više produbljuju. Bogati su još bogatiji, siromašni su još siromašniji. Interesi parazitske šačice milijardera suprotstavljeni su interesima čitavih naroda. Svetsko tržište je postalo premalo za ogromno povećanje proizvodnje koje je, do krajnjih granica, zaoštrilo konkurenciju u čitavom svetu. Vode se pravi ratovi za sirovine, tržišta, investicije i sfere uticaja. Nikada do sada nije tako jasno, i u svoj punoći, izbio sukob između proizvodnih snaga i kapitalističkih društvenih odnosa, tj, između novih tehnologija i kapitalističke svojine. I kao što su manufaktura, tkačka i parna mašina uništile feudalni društveni sistem, tako će i mikroprocesori, elektronika i robotika uništiti kapitalistički društveni sistem. Neprestani sukobi koji potresaju savremeni svet označavaju da je imperijalizam ušao u fazu kada je permanentni rat postao uslov njegovog opstanka. Imperijalizam ne može više da postoji, a da ne proizvodi ratove. Ciklične krize koje su potresale kapitalizam su se pretvorile u njegovu temeljnu krizu. Time je svetski sistem imperijalizma postao stalna pretnja ne samo svetskom miru, već i opstanku čovečanstva. Permanentna kriza imperijalizma stvara objektivne uslove i snage da se u svetu prevaziđu ograničenosti kapitalističkog sistema i da se on zameni sistemom koji će omogućiti normalan i nesmetan razvoj proizvodnih snaga, ukine nepravedna raspodela društvenih dobara i ostvari demokratska vlast. Neophodno je stvoriti subjektivne snage predvođene proletarijatom i njegovom revolucionarnom partijom koje će u praksi izvršiti zadatak koji je istorija pred njima postavila – pobeda socijalizma u čitavom svetu, pobeda svetske zajednice nad svetskim poretkom. SVETSKI PROLETARIJAT Pre dva veka na istorijskoj pozornici pojavila se klasa čija je uloga da dovrši vladavinu robno-novčanog sveta – sveta kapitala. Ta klasa je proletarijat. U svojoj prvoj fazi proletarijat kao savaznik buržoazije doprineo je njenoj pobedi nad starim, feudalnim svetom. Od prvih oblika političkog organizovanja, ideološkog utemeljenja i stvaranja svog internacionalnog udruženja, proletarijat pokušava i u praksi - Pariškom komunom - preuzeti vlast od buržoazije. Svojim jačanjem u drugoj polovini devetnaestog veka proletarijat prisiljava buržoaziju na niz ustupaka, da bi pobedom okrobarske revoluciji u Rusiji na početku XX veka, po prvi put uspeo da osvoji vlast u jednoj zemlji. Ceo dvadeseti vek je borba proletarijata da revolucijom sruši vlast kapitalista i uspostavi socijalistički sistem. U toj borbi su ostvarene pobede u Kini, na Kubi, Vijetnamu i u drugim zemljama. Osvajanjem vlasti i uspostavljanjem socijalističkog društvenog sistema proletarijat je, razvijajući nove društvene odnose, uspeo da znatno podigne ekonomski, kulturni i politički nivo društva. Međutim, proletarijat u Sovjetskom Savezu i mnogim drugim socijalističkim zemljama vremenom ne uspeva da reši narasle protivrečnosti, što omogućava postepenu restauraciju kapitalizma u njima. Restauracija je prouzrokovana birokratizacijom i oburžoazenjem partijskog i državnog aparata, koje su proizod stalnih pritisaka kapitalističkog sveta. Komunističke partije u tim zemljama su se svojim revizionističkim izrođavanjem od revolucionarne partije i avangarde radničke klase pretvorile u partiju nad klasom. Predstavljajući sopstvene interese kao opštedruštvene partija se postepeno otuđila od radničke klase i naroda. Time su stvoreni uslovi da se ovi sistemi uruše iznutra. Svi životni uslovi u savremenom svetu su izraženi u svom najneljudskijem obliku. Pošto je čovek konačno otuđen od samog sebe, proletarijat je prinuđen na pobunu protiv ove neljudskosti. Ali on ne može osloboditi sebe samog i čitavo društvo od eksploatacije i ugnjetavanja, bez ukidanja vlastitih životnih uslova. Plima revolucionarne borbe u zemljama Trećeg sveta, antiglobalizacijski pokreti, borba proletarijata u kapitalističkim zemljama, promena strukture proletarijata i obogaćivanje njegove svesti u potpunosti potvrđuju da je proletarijat danas prinuđen da svoju potenciju realizuje u svetskim okvirima. Proletarijat je sazreo za taj istorijski zadatak.  Proletarijat danas u najkrvavijoj borbi koja traje poseduje realnu mogućnost da ukine suprotnosti koje ga čine proletarijatom - privatnu svojinu, klasnu državu, kapitalističke odnose. On time sazreva da ukine i sebe kao klasu.  |
| srpanj, 2006 | ||||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
